SUTRA JE VIDOVDAN, NAJVEĆI SRPSKI PRAZNIK

izvor Espreso    foto E.V.

Praznik Vidovdan jedan je od najvećih među malobrojnim i po svetkovanju izuzetno očuvanim praznicima iz stare narodne vere

U hrišćanskom kalendaru ne postoji svetac sa ovim imenom i pre više od jednog veka, tačnije tek 1892. godine, Srpska pravoslavna crkva ga je prvi put unela kao praznik u svoje kalendare, stavljajući ga u zagradu iza proroka Amosa i kneza Lazara, čije je kultove negovala.

Zbog toga što se najvažniji događaj u srpskoj istoriji u minulih šest vekova, Kosovski boj, odigrao na Vidovdan 1389. godine, prepliću se istorijska zbilja i narodni običaji i verovanja, pa se kosovski mit, kao najrazgovetniji znak srpske narodne svesti, razvijao uporedo s paganskim kultovima starog slovenskog božanstva Vida.

Vid je smatran vrhovnim božanstvom, “Bogom nad bogovima”, a svi drugi bogovi tek polubogovima. Verovalo se da je Vid svevideće božanstvo, pa se Vidovdan smatra i praznikom za oči, odnosno praznikom koji “otvara oči”.

Samo ime ovog svetitelja, Vid, odredilo je najvećim delom i prirodu rituala koji su izvođeni na njemu posvećen dan. Bilo je, na primer, veoma važno šta će se toga dana videti. Ono što bi čovek tada video, u tome bi, po opštem uverenju, kasnije imao uspeha.

Na Vidovdan se mogla videti i budućnost. Toga dana se mnogo gatalo i proricalo. Kao i u nekim drugim prilikama, činile su to najčešće devojke nadajući se da će videti budućeg izabranika. U Bosanskoj krajini devojke su uoči Vidovdana brale crveno cveće vid, kao i modru vidu. Ubrano cveće pred spavanje su stavljale pod jastuk i u ponoć govorile: “O moj Vide, viđeni, o moj dragi suđeni, ako misliš jesenas (da me prosiš), dođi večeras, u prvi sanak na sastanak.”

Verovale su da će se to i dogoditi, da će im budući muž doći u san. U okolini Vlasenice devojke su uoči praznika brale vidovu travu i pripremale još ponešto. Nalivale su vodu u lonac koji je kupljen bez pogađanja, zatim uzimale malo hleba i soli, detelinu sa četiri lista i jednu tkanicu koju bi prebacile preko lonca.

Po završenim pripremama, devojka bi pre spavanja rekla: “Sveti Vide i vidova travo, otvorite mi oči da vidim svoga suđenoga. Ako je daleko, evo mu detelina od četiri krila, neka k meni doleti; ako je gladan, evo mu soli i hljeba, neka se najede; ako je žedan, evo mu vode, neka se napije; ako ne može preko vode preći, evo mu ćuprije (misli na tkanicu), neka pređe.”

Veza Vidovdana sa vidom manifestovala se i u narodnoj medicini. Uoči praznika ili pak na praznik izjutra brali su travu zvanu vidovčica, često je stavljali u vodu i njome se umivali. Činili su to zato da preko godine ne bi bolovali od očiju. Ponegde su vidovčicu čuvali i koristili onda kada bi im oči obolele.

Vidovdan je za srpski narod veliki i stari praznik. U prošlosti ovaj dan bio je slavljen kao spomen na Kosovski boj, jednu od velikih bitaka evropskog srednjeg veka.