Maren Lajfker: Nemački zakon kao mehanizam za borbu za bolje uslove rada i u Srbiji

CCC, Osvit

Prošle godine u Nemačkoj je usvojen Zakon o dužnoj pažnju u lancu snabdevanja koji na snagu stupa 2023. godine i obavezuje nemačke kompanije i kompanije koje posluju u Nemačkoj da poštuju ljudska prava i standarde zaštite životne sredine i van granica Nemačke. Zakon je usvojen nakog dugog procesa zagovaranja od strane sindikata i organizacija civilnog društva i uz oštro protivljenje udruženja poslodavaca i desničarskih partija. Iako nije bez mana, ovaj zakon za radnike i radnice, koji u Srbiji teško dolaze do pravde, može predstavljati novi mehanizam u borbi za bolje uslove života i rada. Sa Maren Lajfker (Maren Leifker) iz nemačke fondacije Brot für die Welt, koja je aktivno učestvovala u procesu zagovaranja ovog zakona, razgovarali smo o tome kako je usvojen i šta nam sve donosi.

U januaru 2023. godine na snagu stupa Zakon o dužnoj pažnji u lancu snabdevanja (Lieferkettensorgfaltspflichtengesetz) koji je prošle godine usvojila Vlada Nemačke. Ovaj zakon nije poznat u javnosti Srbije, a važan je i za naše radnike i radnica. Možete li nam ukratko objasniti o čemu se radi?

Inicijativa za ovaj zakon seže još u 2011. godinu kada su usvojena Vodeća načela Ujedinjenih nacija o poslovanju i ljudskim pravima. Ova načela bila su osnova za pozivanje na odgovornost kompanija zbog kršenja ljudskih prava, poput urušavanja zdravlja radnika i radnica usled loših radnih uslova, duž celog lanca proizvodnje. Nemačka je ova načela implementirala 2016. godine kroz Nacionalni akcioni plan o poslovanju i ljudskim pravima. Brojne nevladine organizacije i sindikati u Nemačkoj zahtevali su još u periodu razvoja ovog Akcionog plana, koji je trajao dve godine, da se odgovornost nemačkih kompanija učini zakonski obavezujućom. Ipak, u ovom periodu postojalo je jako negodovanje poslodavačkih udruženja i konzervativnih političara koji su se suprotstavljali bilo kakvim novim zakonskim obavezama kompanija koje bi se odnosile na ljudska prava. Politički kompromis bio je sprovođenje “nadzora” kao sastavnog dela implementacije Nacionalnog akcionog plana uz pomoć kojeg bi bilo istraživano da li velike nemačke kompanije poštuju ljudska prava na dobrovoljnoj osnovi. Rezultati ovog nadzora bili su jako loši i pokazali su da se znatno manje od 20% velikih nemačkih kompanija pridržava standarda ljudskih prava na dobrovoljnoj osnovi. Zvanično saopštenje Saveznog ministarstva inostranih poslova o ovom nadzoru dostupno je i na engleskom jeziku.

Otprilike u isto vreme pokrenuli smo inicijativu organizacija civilnog društva za uvođenje zakona kojim se reguliše poslovanje kompanija duž celog lanca snabdevanja (Initiative Lieferkettengesetz), a kojim bi bilo sprečeno kršenje ljudskih prava i narušavanje životne sredine širom sveta od strane kompanija koje posluju u Nemačkoj. Cilj je bio i da se omogući pristup pravdi svima onima koji su pogođeni negativnim posledicama delovanja kompanija. Znali smo da, ukoliko želimo da prebrodimo otpor poslodavačkih udruženja i konzervativnih političara, moramo udružiti naše kapacitete i lobističke napore kako bismo pokazali da usvajanje Zakona o lancima snabdevanja nije interes nekih tamo nevladinih organizacija u Berlinu, već je u pitanju interes širih društvenih krugova. Zajednički nastup pokazao se kao uspešan – više od 130 udruženja građana različitog zaleđa (ljudska prava, životna sredina, religijske organizacije, kao i sindikati) napravilo je koaliciju, a zakon je konačno usvojen leta 2021. godine uprkos svim otporima koji su postojali. Ipak, treba naglasiti da usvojeni zakon ima neke nedostatke koji su posledica teških političkih pregovora i kompromisa. Ali i pored toga ovaj zakon vidimo kao važan zaokret u paradigmi.

Od januara 2023. godine, kada zakon stupa na snagu, kompanije koje imaju više od 3.000 zaposlenih biće u obavezi da identifikuju, spreče i zaustave ili minimizuju kršenje ljudskih prava i određenih ekoloških standarda u svojim pogonima i duž svojih lanaca snabdevanja. Primeri mera koje predviđa zakon su redovna procena rizika, preventivne mere poput sprovođenja adekvatnih praksi nabavke koje mogu zaustaviti identifikovane rizike, obuke dobavljača o ljudskim pravima, korektivne mere, žalbene procerdure, izveštavanje o identifikovanim rizicima i, u skladu sa tim, preduzetim merama. Savezna kancelarija za privredu i kontrolu izvoza (BAFA) biće zadužena za implementaciju zakona. Izveštaji kompanija biće dostavljani BAFA koja će potom proveravati da li se one pridržavaju obaveza. Osobe koje su pogođene delovanjem kompanija moći će da podnose žalbe BAFA koja potom mora istražiti sve činjenice u vezi sa slučajem. Ukoliko BAFA potvrdi da je došlo do prekršaja može narediti kompanijama da pokrenu konkretne korake kako bi ispunili svoje obaveze. U slučaju kontinuiranog ili ponovljenog prekršaja BAFA može kazniti kompanije sa do 2% godišnjeg prometa i uskratiti kompaniji mogućnost da učestvuje u javnim nabavkama u periodu od tri godine.

Šta ovo tačno znači za radnice i radnike u Srbiji, kako oni mogu da koriste usvojeni zakon kako bi poboljšali svoj položaj?

Zakon obavezuje određene kompanije – nemačke kompanije koje imaju više od 3.000 zaposlenih, kao i strane kompanije koje imaju ogranke u Nemačkoj u kojima zapošljavaju više od 3.000 radnika i radnica – da, kroz adekvatne mere dužne pažnje, vode računa o slučajevima kršenja ljudskih prava uobičajenim za poslovanje kompanija. U to spadaju i kršenja radničkih prava kao što su prisilni rad, različiti oblici robovlasništva, kršenje standarda bezbednosti i zdravlja na radu, kršenje prava na slobodu udruživanja, diskriminacija zaposlenih i uskraćivanje dostojanstvene zarade. Radnici i radnice koji su u Srbiji pogođeni ovim oblicima kršenja radnih prava, a rade za kompanije koje pokriva ovaj zakon, mogu koristiti žalbene procedure koje kompanije sada moraju uspostaviti kako bi bile informisane o primerima kršenja. Zakon nalaže da ove procedure moraju biti pristupačne svim ljudima čija prava mogu biti ugrožena duž celog proizvodnog lanca. Kompanije moraju da informišu javnost o njihovoj dostupnosti, nadležnostima, načinu sprovođenja postupka, moraju da čuvaju poverljivost identiteta korisnika i da obezbede njegovu ili njenu efikasnu zaštitu od kažnjavanja ili stavljanja u nepovoljan položaj usled uložene žalbe. Ukoliko nemačka kompanija putem ovih procedura dobije informacije o kršenju radnih prava u svom pogonu u Srbiji ili nekoj drugoj fabrici u Srbiji sa kojom posluje, ona mora biti aktivna i adresirati probleme zajedno sa svojim dobavljačem što u praksi znači razvijanje i sprovođenje plana kojim bi se kršenja zaustavila ili minimizirala. U slučaju da kompanija ne odreaguje na žalbe ili ne odreaguje na zadovoljavajući način, oštećeni se mogu obratiti BAFA. Time ovaj zakon pravno osnažuje radnice i radnike i učvršćuje standarde radnih prava uz pomoć nadležne institucije.

Radnička prava u Srbiji i širom Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope su na veoma niskom nivou. Lokalne vlasti rade sve što mogu da kako bi napravile ustupke kompanijama nauštrb zaposlenih. Da li mislite da će ovaj zakon ojačati pregovaračku poziciju radnika i radnica i sindikata prema nemačkim kompanijama i poboljšati nivo radnih prava u regionu?

Zakon se odnosi na nemačko tržište i ima nedostatke. Ipak, verujem da je u pitanju važan signal. On pokazuje da cena više ne može biti jedini kriterijum na osnovu kojeg kompanije zasnivaju svoje odluke i biraju svoje dobavljače. Nadam se da će ovo biti i podsticaj vlasnicima fabrika u celom regionu da poboljšaju uslove proizvodnje. Verujem i da će zakon ojačati pregovaračku poziciju radnika i radnica prema nemačkim kompanijama. Do sada je radništvo moglo samo da se nada da će se kompanije na dobrovoljnoj osnovi pridržavati standarda odgovornosti u svom lancu snabdevanja, a od 2023. godine mogu se pozivati na obavezujuće zahteve sadržane u samom zakonu. Dodatno, kompanije sada znaju da ukoliko se ne pridržavaju određenih standarda i ne pregovaraju, radnici i radnice mogu podneti žalbu BAFA. Iako su ovi procesi trenutno dugački, situacija će se vremenom samo popravljati.

Zakon pominje “dostojanstvenu zaradu”. Da li on obavezuje kompanije da svojim radnicima i radnicama isplaćuje platu za život?

Zakon ne obavezuje eksplicitno kompanije da isplaćuju platu za život, ali ih obavezuje na to da preduzmu sve potrebne radnje ukoliko je pravo na “dostojanstvenu zaradu” ugroženo u njihovm lancu snabdevanja. Dostojanstvena zarada je definisana kao minimalna zarada određena u skladu sa odgovarajućim (u principu lokalnim) zakonom. Ipak, minimalna zarada određena na nacionalnom nivou često nije dovoljna da bi garantovala zaštitu međunarodno priznatog prava na platu koja će obezbediti radniku ili radnici i njihovim porodicama odgovarajući životni standard. Obrazloženje zakona osvrće se na ovu situaciju i predviđa da lokalne troškove života za radnike i radnice i njihove porodice, kao i doprinose za socijalno osiguranje, treba uzeti u obzir kada se obračunava šta je to što čini adekvatnu zaradu. To znači da u slučajevima da lokalna minimalna zarada nije adekvata, odnosno, da ne pokriva osnovne životne troškove radnika i radnica, kompanije moraju preduzeti odgovarajuće korake kako bi obezbedili da se kod njihovih dobavljača isplaćuju plate veće od minimalnue zarade. Lokalne borbe za platu za život ovde su veoma značajne jer pokazuju da minimalna zarada nije dovoljna.

Ove godine Evropska komisija objavila je predlog Direktive o korporativnoj odgovornosti. Šta možemo očekivati od ovog evropskog zakona?

Pre svega, planirana EU direktiva o korporativnoj odgovornosti (Direktiva evropskog parlamenta i veća o dužnoj pažnji za održivo poslovanje) je važna jer se neće odnositi samo na jednu zemlju, kao što je to slučaj sa nemačkim zakonom, već na celo unutrašnje tržište EU. Time će se postići mnogo veći uticaj na uslove proizvodnje – uključujući i region Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope. Dodatno, predlog koji je objavila Evropska komisija februara 2022. godine sadrži mnoge važne elemente koji su neophodni za zaštitu ljudskih prava i standarda zaštite životne sredine duž lanca snabdevanja i unapređenje pristupu pravdi pogođenim ljudima. Zakonska inicijativa stoga ima potencijal da prevaziđe neke slabosti nemačkog zakona poput nedostatka regulisanja građanske odgovornosti. Treba napomenuti da postoji veliki otpor prema ovoj inicijativi, pre svega od strane poslodavačkih asocijacija, koje su daleko moćnije na EU nivou, ali i od strane različitih zemalja članica EU, pogotovo onih iz Istočne Evrope. Zato je neophodno da sindikati i organizacije civilnog društva – pogotovo iz ovog regiona – budu uključeni u široku kampanju za usvajanje EU direktive o korporativnoj odgovornosti, da pritisnu svoje vlade i predlože amandmane na sam predlog kao što je mnogo ambicioznije uključivanje odredbi o plati za život.

RAZGOVOR VODILI: Bojana Tamindžija i Vladimir Simović