Srbi rade 43,5 sati u proseku, a Holanđani 31,2

Izvor Eurostat foto E.V.

U članicama Evropske unije, prosečna radna nedelje trajala je 37,1 sat tokom trećeg kvartala 2021. a statistika nedvosmisleno pokazuje da su najmanje radili Holanđani – tek 31,2 sata nedeljno.

Sa druge strane, radnici u Srbiji radili su čak 43,5 sati u proseku što našu zemlju dovodi u sam evropski vrh, pokazali su podaci Eurostata, statističkog zavoda EU. Srbi rade više i od Nemaca, Grka, Rumuna i Bugara, aobjavljeni podaci svedoče da se u zemljama centralne, istočne i jugoistočne Evrope radi znatno više nego na severu starog kontinenta, a sajt Poslovi.infostud.com istraživao je zbog čega je to tako.

Koliko radna nedelja sme da traje, da li se prekovremeni rad plaća, kao i da li više sati provedenih na radnom mestu nedeljno znači da je Srbija zemlja u kojoj je produktivnost rada najviša, a u Holandiji najniža?

U Republičkom zavodu za statistiku za naš sajt potvrđuju iznete podatke, ali kažu da je Srbija na prvom mestu u Evropi zbog činjenice da ima najmanji broj zaposlenih koji rade nepuno radno vreme.

– Prosečan broj radnih sati nedeljno na glavnom poslu, a prema Anketi o radnoj snazi, jeste iznosio 43,5. Ali, pomenuti podatak predstavlja prosečne sate rada za sve zaposlene, kako one koji rade puno radno vreme, tako i one sa nepunim radnim vremenom. Zato ovaj podatak ima uslovno značenje i govori nešto samo ako se posmatra zajedno sa podatkom o učešću zaposlenih sa nepunim radnim vremenom u ukupnoj zaposlenosti. U Srbiji je takvih6,6 odsto, na nivou EU to je 17,6 odsto, a u Holandiji, u kojoj su prosečni sati najniži u Evropi, učešće zaposlenih sa nepunim radnim vremenom je i najveće, čak 43,5 odsto. Dakle, u zemljama gde je part-time posao široko rasprostranjen i prosečni časovi rada budu manji – odgovaraju u ovoj instituciji. 

Radna nedelja u Srbiji trebalo bi da traje pet dana, odnosno 40 sati nedeljno, dok Zakon predviđa i da ona zajedno sa prekovremenim radom, koji mora biti adekvatno plaćen, ne sme trajati više od 48 sati. Sa druge strane, u sindikatima kažu da brojni poslodavci ne poštuju ovaj propis, ni kada je u pitanju broj sati provedenih na poslu, ni kada se radi o plaćanju prekovremenog rada na način koji je propisan aktuelnim zakonskim propisima.

– Radnici se često teraju da rade mnogo duže. To je naročito prisutno u vreme pandemije kada se svi suočavaju sa manjkom radne snage. Dok Evropa uveliko razmišlja o radnoj nedelji od četiri dana, u Srbiji se na mala vrata uvodi šestodnevna radna nedelja. Sve je više poslodavaca koji zahtevaju od radnika da radi šest dana u nedelji. Taj šesti dan, odnosno tih osam sati, po pravilu bi morao biti prekovremeni rad. Kao takav, morao bi biti plaćen uvećano za 26 odsto. Kršenje Zakona o radu je postalo normalna pojava, a inspekcije rade nisu nezavisne – kaže Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata i dodaje da u našoj zemlji nema adekvatnih podataka o tome koliko se radi prekovremeno, kao i da li su i koliko radnici za to plaćeni.

Ona podseća da su po zakonu plate uvek ugovorene za radno vreme koje iznosi 40 sati nedeljno.

– Sve što se radi duže jeste prekovremeni rad koji se mora platiti uvećano. Prema podacima sindikata, većina radnika u Srbiji u proseku radi 2-3 sata prekovremeno i za taj rad nisu plaćeni. Najčešće je tako u trgovini, građevini, ugostiteljstvu, saobraćaju, turizmu, putarskoj industriji, ali je sve više prisutan i u javnom sektoru i državnoj upravi. Jedan od načina izbegavanja plaćanja prekovremenog rada je i preraspodela radnih sati, a često se i taj rad kompenzuje slobodnim danom koji se onda ne odobri radniku jer ima previše posla, a premalo ljudi – kaže naša sagovornica.

Da je pandemija povećala broj radnih sati u Srbiji, potvrđuju i u Uniji poslodavaca Srbije.

– Podaci govore da je broj radnih sati u Srbiji povećan tokom pandemije. Ovo je verovatno uslovljeno drugačijom organizacijom radnog vremena za pojedine zaposlene ili pak cele sisteme, zbog odsustva značajnog broja ljudi zbog kovida, obaveznog karantina ili s obzirom na činjenicu da su na snazi bile mere za suzbijanje širenja virusa. Dolazilo je i do prekida u lancima snabdevanja, nakon čega je trebalo nadoknaditi propušteno. Na povećanje broja radnih sati pojedinih zaposlenih, poslodavci su morali da se odluče, najpre iz razloga što je nemoguće u kratkom roku naći adekvatnu obučenu zamenu za odsutan kadar, ali i zbog uvećanja troškova pogotovo u ovim izazovnim vremenima, jer se javio problem istovremenog plaćanja naknade zarade za odsutnog zaposlenog, često i 100 odsto, ako je odsustvo bilo uzrokovano korona virusom i isplate dodatne zarade za novozaposleno lice – kažu u Uniji poslodavaca za Poslove Infostud uz napomenu da Srbija ima jedinstveno zakonsko rešenje koje predviđa da radni dan traje osam sati, ali je u njoj uračunato i pravo na plaćenu pauzu u trajanju od pola sata.

Govoreći o uticaju radnih sati na produktivnost, u Uniji poslodavaca dodaju da je za produktivnost važan ne samo kvantitet nego i kvalitet rada, a na njega utiču prevashodno digitalizacija, nove tehnologije i inovacije.

– Srpska privreda počiva na malim i srednjim preduzećima koja su se i pre pandemije suočavala se nedostatkom obrtnih sredstava i očuvanjem likvidnosti. Takođe, još uvek nije postignut odgovarajući stepen razvoja i automatizacije. Naša privreda se suočila i sa poremećajima u svetskoj ekonomiji, prekidima u lanacima snabdevanja, merama za suzbijanje širenja virusa, visokim troškovima poslovanja, odsustvom velikog broja zaposlenih, nedostatkom kvalifikovane i nekvalifikovane radne snage u svim delatnostima. Sve to je bilo prepreka za značajniji rast produktivnosti.

Za Ranku Savić, dileme nema. Veliki broj poslodavaca jednostavno ne poštuje aktuelni Zakon o radu, na koji sindikati ionako imaju ozbiljne zamerke.

– Sve dok poslodavaci, koji teraju zaposlene da rade duže od osam sati nedeljno i taj rad ne plaćaju, ne budu kažnjeni novčanom kaznom od 600.000 do 1.000.000 dinara kako predviđa Zakon o radu, nećemo imati veliki pomak – zaključuje ona.