Arheologija donosi novac

izvor: novaekonomija.rs Autor: Katarina Baletić

INTERVJU Miomir Korać, bivši direktor Arheološkog instituta i projekta Viminacijum

Moj primarni zadatak kao istraživača nije da se bavim turizmom. Moj primarni zadatak je da istražujem, zapisujem, prezentujem negde na skupu, da posle izađu publikacije, to je moj zadatak. Ali pošto ja nisam u Francuskoj, Nemačkoj ili Engleskoj, treba iz svoje majice da iscedim još malo više znoja i da se bavim stvarima koje nisu u opisu radnog mesta. To je zbog primarnog zadataka da podignete nivo nacije. Ako vi to ne uradite, nema ko drugi

Centralna stvar arheologije je da nije ona da samo iskopavate nešto, pa to stavite u muzej i vitrine, nego ona rekonstruiše život u svim njegovim segmentima. Arheologija je nauka budućnosti. Ona iz tih elemenata prošlosti, kao i čovek što uči iz iskustva, treba da nađe puteve za budućnost, kaže u razgovoru za Novu ekonomiju Miomir Korać, arheolog i dugogodišnji direktor Arheološkog instituta i projekta Viminacijum.

I koja je onda budućnost Viminacijuma ukoliko se zaista otkrije da je jedan rimski imperator sahranjen na prostoru današnje Srbije? Da li bi to moglo da utiče na Viminacijum kao turistički i arheološki lokalitet?

Objavio sam monografiju o Viminacijumu gde sam napisao da će otprilike za jedno 40-50 godina Viminacijum biti jedan od najznačajnijih svetskih lokaliteta. Ne po istraženim bedemima, zidovima i arhitekturi, jer ima mnogo boljih mesta na svetu od Viminacijuma, nego po informacijama koje će dati. Ja sam rekao za 40-50 godina, ali možda će da bude i ranije.

Sada se čekaju rezultati istraživanja koje će sprovoditi laboratorija „Dejvid Rajh“ sa Harvarda zajedno sa naučnicima iz Srbije. Projekat je započet 2018. godine, ali se sada šalju i novi drevni DNK uzorci nađeni na prostoru Viminacijuma.

Da ne bude pretenciozno, ali imam utisak da će sada, sa ovim novim uzorcima koji će se uzeti, to biti jedna vrsta kvantnog skoka u arheologiji. Niko nije radio hiljadu uzoraka, a pogotovo što to sada radi jedna od najvećih najboljih laboratorija „Dejvid Rajh“ u Harvardu i oni će sigurno doneti dragocene naučne podatke za taj period rimske istorije. Ima tu još jedna poslastica. Kada smo tamo negde 2003. godine istraživali, našli smo mauzolej. Ja sam onda tvrdio da je moguće da je tu sahranjen jedan od rimskih imperatora po imenu Hostilijan i da je pored njega sahranjena njegova majka. Upravo smo i kosti osoba koje su tu sahranjene dali na analizu i sa nestrpljenjem čekamo rezultate. Tako da ćemo možda razrešiti ono što u nauci nije nigde utvrđeno. Znamo da su mnogi imperatori sahranjeni, da su neki od njih spaljeni da bi se divinizovali. I nigde nije nađeno nijedno mesto gde su oni sahranjeni. To bi možda bilo prvi put u arheologiji da se baš utvrdi da je Hostilijan završio svoj život u Viminacijumu.

Vi već sada imate neke pretpostavke da to mogu da budu njegovi ostaci?

Mi smo istražili 14.000 grobova na Viminacijumu. To je najveći broj rimskih grobova ikada istraženih na jednom lokalitetu. Recimo, Intercisa (Dunauvaroš) se istraživala u Mađarskoj u 19. veku i imala je 4.500 grobova i smatralo se da to nikada neće biti nadmašeno. Ali imali smo takvu priliku, gradila se termoelektrana i onda smo u nekih tridesetak godina istražili 14.000 grobova.

Poređenja radi, u Italiji je ukupno nađeno 6.500 grobova. Naravno da ih je bilo više, ali nisu sačuvani. Kada smo otkrili mauzolej, utvrdili smo da je tu nešto što nigde nismo videli do sada. Videli smo da je to urađeno u formi mauzoleja, utvrdili smo da je tu na neki način i sproveden jedan ritual i da je izvršena divinizacija pokojnika.

Istorijski izvori su govorili drugo. Istorijski izvori su govorili da je Hostilijan umro od kuge, ali priča ima „kriminalnu igru”. Ako gledamo te istorijske izvore, mi znamo da je Trajan Decije, jedan od imperatora, imao dva sina i ženu i da je ratovao protiv Gota ovde na Dunavu. On je spremao starijeg sina, Herenija Etruskusa, da ga nasledi. Za mlađeg sina, Hostilijana, očito nije smatrao da će biti njegov naslednik. On je ratovao sa svojim starijim sinom ovde i imao je komandanta armije koji rukovodi legijama. I odjedanput otac i sin ginu u zasedi. Prvi put u rimskoj istoriji da je neko poginuo na bojnom bolju. Ako hoćemo savremenu analogiju, nemoguće je zamisliti da neki predsednik velike sile nastrada na bojnom bolju.

Prema tome, interesantno je da njegov taj komandant armije Trabonijan Gal uspeva da se spasi, što je malo čudno. Hostilijan sa majkom dolazi na Viminacijum sredinom trećeg veka. Dolazi ovde, konsoliduje trupe i za komandanta armije uzima opet Trebonijana Gala. Posle šest meseci Hostilijan umire od kuge, tako nam kažu istorijski izvori. Sjajna stvar je da arheolozi dokazuju, da su oni detektivi na neki način, da mi posle 1.700 godina utvrdimo da li je on bolovao od kuge, utvrdićemo i međusobne odnose, da li je njegova majka ili nije, utvrdićemo čitav niz stvari od njegovih ostataka. Ali isto tako možda ćemo utvrditi i da li je Trebonijan Gal izvršio prevrat, jer je on postao rimski imperator, pa je ubio i oca i brata i njega.

 Kako bi Srbija to trebalo da iskoristi?

Srbija ima jedan izuzetan brend koji je nedovoljno iskorišćen. Srbija ima 18 rimskih imperatora koji su rođeni na ovoj teritoriji. To je petina od nekih 80-90 rimskih imperatora. Broj nije samo broj, on govori o dubljoj slici Rimske imperije. Rimske imperija je izuzetno administrativno uređena država koja donosi dalekosežne odluke i zato je ona opstala hiljadu godina.

Recimo rimski imperator Hadrijan donosi odluku šta je prostor koji Rimska imperija može da brani i može da drži. On kaže od Škotske do Iraka i Irana i submediteranskog dela Afrike, to je prostor koji mi možemo da držimo i to će važiti narednih dvesta godina, a da ne govorim o drugim imperatorima kao što je Konstantin koji je doneo Milanski edikt i promenio civilizacijsko lice naše zemlje, ili Justinijan koji je u šestom veku kodifikovao rimsko građansko pravo bez koga ne može da mrdne ni zapadna, ni istočna pravna nauka. To su sve ljudi rođeni ovde. I logično je da ta mesta gde su rođeni rimski imperatori, ima ih desetak na teritoriji Srbiji, budu povezana. I eto jedne rute sa rimskim imperatorima.

Još 2006. godine prezentovan je master plan rute „Put rimskih careva”, koji je naručila Vlada Srbije. Onda ste i 2017. godine rekli da očekujete sastanak sa Privrednom komorom Srbije u vezi sa ovim projektom. Međutim, ni danas nemamo ovu rutu u turističkoj ponudi.

Mi smo podneli studiju, a predsednik je u okviru „Srbija 2020-2025” obećao da će se do 2025. godine sa nekih dvadesetak miliona evra finansirati ta ruta.

Prvi put sam tu ideju o rimskim imperatorima izneo krajem devedesetih godina. Ali kao i sve u životu, sporije nego što biste vi voleli, a možda brže nego što društvo to može da prati. Već se na neki način radi na tome polako. U Sirmijumu (Sremska Mitrovica) je pokrivena Carska palata i posetioci mogu to da vide, Gamzigrad isto, Feliks Romulijanu, Niš je pokriven.

Govorili ste o uslovima koje bi svi ti lokaliteti trebalo da ispune da bi mogla da se kreira ruta. Između ostalog, da mogu da se obilaze svakog dana u godini, bez obzira na vremenske uslove, odnosno da budu natkriveni, da imaju sanitarne uslove… I rekli ste da u tom momentu jedino Viminacijum ispunjavao kompletno sve uslove. Kakva je sada situacija?

Ide u tom pravcu i ja ne mogu da gajim razočaranje, jer verujem da će to doći na svoje mesto. Mi smo zamislili i da se na toj ruti, kada ona zaživi, napravi još jedan dodatni projekat. Da na toj ruti od 600 kilometara na svakih pet kilometara postavite jedan rimski pansion u kome ćete zaposliti jednu porodicu.

Onda bi ruta mogla da se prelazi peške ili biciklom, sa rancem na leđima, svaki dan po pet kilometara. Po toj studiji koju smo mi radili, najmanje 300.000 posetilaca bi bilo na toj ruti i zadržali bi se negde oko deset dana, što je trenutno misaona imenica, jer sada turisti ostaju oko dva dana. To je prilika koja ne znam zašto se ne koristi.

Osamnaest rimskih imperatora nema niko. Nemačka ima jednog, Španija isto jednog. Hrvatska ima dva i to je zgodna prilika da se poveže. To je nešto što je prihvatljivo i razumljivo svetu. Mnogi spomenici izazivaju i dolazi do ivice razmirica, gde tvrdite jeste naše, nije naše.

Kada dođete da vidite rimske imperatore, svakako ćete otići da pogledate i banje i planine i srednjovekovne spomenike i probate kulinarske specijalitete. Ali morate da pođete od nečega što je prihvatljivo svetu.

Za to su potrebne i infrastruktura i povezanost? Do Viminacijuma trenutno može da se dođe jedino kolima.

Jeste, trebalo bi da postoji autobuska veza između Beograda i Viminacijuma, ali nažalost toga nema. Ja ne kažem, ima mnogo možda prečih stvari, ali ovo je – istražite, pokrijete, prezentujete, stavite hoklicu i kažete „izvolite dođite” i nema posle nekih posebnih investicija, a donosi novac.

Ko najviše dolazi u Viminacijum, stranci ili domaći turisti?

Podjednako. Moram da priznam da mene najviše obraduje kada dolaze deca, zato što time imam iluziju da podižemo nivo nacije. Mi imamo dečji arheološki kamp, koji je edukativno-sportski, gde deca kod nas dolaze i mi im damo jedan prostor za istraživanje, ili sakrijemo neke arheološke predmete pa oni to istražuju. Onda imaju neki doživljaj i osećaj vrednosti. Čini mi se da tada i više ceniš svoj prostor i onda više obraćaš pažnju na njega. Ja smatram da je ovo jedan od najdragocenijih prostora, on je kreativan i uvek je bio.

Nije to čudo da mi imamo i Đokovića i Jokića… Ali bez teniskog terena. To je ta kreativnost. Sada odlazimo u neku drugu ravan koja možda nema argumentaciju, ali civilizacijski dobro „nađubren“ prostor rađa te lale koje niču.

UNESCO je pre nekoliko godina pokrenuo projekat kojim je trebalo da se svi lokaliteti koji se nalaze na liniji Rimskog limesa, nekadašnje granice Rimske imperije, objedine i zajedno stave pod zaštitu. I Viminacijum je bio deo ovog projekta. Dokle se sa tim stiglo?

Mi smo 2015. godine krenuli da nekih šezdesetak lokaliteta stavimo pod UNESCO listu. Imali smo bezbroj sastanaka. Mi smo u grupi sa Hrvatskom, Bugarskom i Rumunijom. Radimo dugi niz godina ali to, ne znam zašto, traži vreme. Ja sam mislio da će već 2022. biti cela ta ruta. To je najveći broj lokaliteta pod UNESCO zaštitom, ruta od skoro 7.000 kilometara, do Iraka i Irana.

Međutim, to će se desiti, kao što će se desiti i ruta sa rimskim imperatorima. Ne treba da nam skine osmeh sa lica ono što se nije desilo, treba da nastavimo da ubeđujemo… A to uopšte nije moj primarni zadatak. Moj primarni zadatak kao istraživača nije da se bavim turizmom. Moj primarni zadatak je da istražujem, zapisujem, prezentujem negde na skupu, da posle izađu publikacije, to je moj zadatak. Ali pošto ja nisam u Francuskoj, Nemačkoj ili Engleskoj, gde možete samo da se bavite time, ovde čovek od struke, osim time što se bavi kao osnovnim zanimanjem, treba iz svoje majice da iscedi još malo više znoja i da se bavi stvarima koje nisu u opisu njegovog radnog mesta. To je zbog primarnog zadataka da podignete nivo nacije. Ako vi to ne uradite, nema ko drugi.

Ispred Narodne skupštine su pronađeni ostaci rimskog vodovoda i rečeno je da će ono što bude nađeno biti sačuvano, a da će se zatim nastaviti sa izgradnjom podzemne garaže. Imali smo i situaciju kada su nađeni ostaci Virtemberške kapije na Trgu republike, koji su nakon toga zatrpani. Imamo i u Beogradu još lokacija gde ostaci nisu adekvatno prezentovani javnosti. Kako pomiriti izgradnju i arheologiju?

Ja sam pobornik toga da ne možete da zaustavite razvoj jednog grada. To nisu primeri samo kod nas, već i u svetu. Potrebna su parking-mesta, raznorazni objekti i zašto da ne, nemam ništa protiv. Hoćete garažu na Studentskog trgu ili kod Skupštine? Nema nikakvih problema. Ali garaža neće imati pet spratova nego šest, jedan sprat će biti arheologija. Jer mi generalno znamo iz prethodnih istraživanja šta se očekuje. Prema tome, onda ćete imati jedan sprat koji je arheologija. Evo vam primer u Sofiji, napravili su metro i prezentovali su pronađene ostatke. Imate hotele gde je dole amfiteatar. Ili Rimska dvorana nas tome uči, gde se održavaju divna predavanja. Nikakvih problema nema da gradite u gradskim strukturama i sačuvate arheologiju.

Očekujete li da će beogradski metro tako izgledati, da će biti prezentovano ono što je pronađeno?

Tako bi trebalo. Ja sam uspeo sa Elektroprivredom u Viminacijumu da napravim neki kompromis. Kompromis uvek pomalo zvuči kao nešto što nije dobro, ali govorim o kompromisu gde niste zaustavili energetiku da se dalje razvija, da se otvori treći blok, jer to je potrebno. Napravili smo kompromis dokle je ta linija razgraničenja i šta mogu i šta ne mogu. Ima rešenja i ja bih voleo da se takva rešenja primene i na metrou, izvodljivo je. I u Rimu su gradili metro pa su sve sačuvali. Zato što to svi vole da vide i to je ostavština koju treba da sačuvate. To donosi i novac. Arheologija svuda donosi novac. Mali broj ljudi zna koliko Pompeja ili Akropolj donose novca. Tamo je 11-12 evra ulazak u Pompeju, imate oko 12 miliona posetilaca, pa izračunajte, samo od ulaznica…