Kome će Rusi da prodaju svoju naftu i gas?

Dojče vele foto EPA/VALDA KALNINA EPA/VALDA KALNINA

Zabrinuti kako da nadoknade gas i naftu koja je stizala iz Rusije, Evropljani previđaju da je i Moskva bila zadovoljna s tako velikom i platežno sposobnom mušterijom. Ni Rusiji neće biti lako da pronađe alternativu.

Iako to ona ne voli da čuje, , Rusija je po definiciji u stvari zemlja u razvoju: ogroman deo njenih prihoda potiče od izvoza sirovina. Tu je na prvom mestu izvoz nafte i gasa, što čini čitavih 45 odsto državnih prihoda Rusije.

Kada je reč o trgovini, a pogotovo ako je unosna, onda se zaboravljaju ideološke razlike. I u vreme doba komunizma, SSSR je prodavao svoja fosilna goriva imućnoj zapadnoj Evropi, a prodaja se kasnije dodatno uvećala. Prema američkom Zavodu za statistiku trgovine energentima EIA, Rusija je od svog ukupnog plasmana u evropske države OECD 2021. godine izvezla 49 odsto svoje nafte i derivata, a gasa čak skoro tri četvrtine.

Međutim, invazija na Ukrajinu i zločini koji su počinjeni podsetili su Evropljane na to da se Moskvi teško može verovati – pa i u trgovini. Evropa je postala bolno svesna svoje zavisnosti od ruskih energenata i sada čini sve što može da što pre pronađe alternativu. Evropska komisija planira da „znatno pre 2030.“ bude potpuno nezavisna od uvoza iz Rusije.

Ništa nije „bez problema“

U strahu od hladnih radijatora, mnogi Evropljani su uvereni da će Rusi „bez problema svoju naftu i gas da prodaju Kinezima“. Energetski stručnjaci, međutim, uopšte ne misle da tu „nema problema“. Ima ih zapravo čitav niz.

Tačno je da Rusija već sada 38 odsto svoje izvezene nafte prodaje mušterijama u Aziji, a najvećim delom u Kini. Ali, Rusija je za Kineze tek na drugom mestu po uvozu, na prvom je Saudijska Arabija, i pokušaj Moskve da istisne Saudjce s kineskog tržišta neće proći bez (tržišne) borbe.

„Najzanimljivija dinamika koju ćemo pratiti na tržištu energentima biće ruski pokušaj da se uguraju u dugogodišnje trgovačke odnose Bliskog istoka i Istočne Azije“, smatra Fernando Fereira, geopolitički analitičar u savetničkoj firmi „Rapidan“ iz Vašingtona specijalizovanoj za energente.

Drugi važan cilj Moskve svakako će biti drastično povećanje količine nafte koju prodaje Indiji. To je zemlja sa 1,38 milijardi stanovnika i treći je potrošač nafte na svetu. Ona ima i nešto sopstvene vlastite nafte, ali većinu mora da uvozi. Indija to čini najvećim delom iz Iraka, Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata, a na naftu iz Rusije otpada samo dva odsto indijskog uvoza.

Hoće, ali po kojoj ceni?

Indija je veoma svesna svoje pozicije – to dobrim delom objašnjava da ni ta zemlja nije osudila rusku invaziju Ukrajine, već jednostavno čeka da dobije rusku naftu. Ali, što jeftinije. To se nedavno i dogodilo. Kako ukazuje Margarita Balmaceda iz Dejvisovog centra za istraživanje Rusije i Evroazije pri Univerzitetu Harvard, na tržištu su se pojavila velika pošiljka ruske nafte sa ostrva Sahalin koju je odbilo više kupaca – da bi na kraju ona završila u dve rafinerije u Indiji. Može samo da se pretpostavi koja je bila konačna cena, ali čak i sa nižom cenom, stručnjaci sumnjaju da bi Kina i Indija mogle potpuno da zamene Evropu kao kupca.

Fereira podseća da se odnosi u trgovini stvaraju decenijama i kaže da ni Kina ni Indija neće da naprave grešku i postanu previše zavisne od nafte iz Rusije: „Mislim da te dve zemlje nemaju nikakvog interesa da zatvore svoje tržište za naftu s Bliskog istoka samo da bi kupovale kod Rusa.“

Za Ruse postoji još jedan problem: zapadna tehnologija. Nafta je izuzetno agresivna tečnost, tako da su za njen transport, a pogotovo za vađenje, potrebni materijali i tehnologije koje je Moskva do sad dobijala sa Zapada. „Rusiji će biti veoma teško da ostane na ovom nivou eksploatacije bez pristupa zapadnoj tehnologiji“, smatra energetski stručnjak iz Vašingtona Fereira.

Kod nafte već teško, a kod gasa…

Kod nafte dakle ima velikih problema, ali potraga za onima kojima će prodavati svoj gas umesto Evropljanima, za Rusiju će biti još i teža. Nafta se po pravilu tovari na brod i odvozi tamo gde treba, a gas mora da se doprema gasovodima – tehnologija ukapljivanja u Rusiji je još u začecima.

Putin ponosno objavljuje da se Rusija „okreće istoku“, potpisao je s Kinom 30-godišnji trgovinski ugovor. Planirana je izgradnja novog gasovoda za kinesko tržište, a dogovoreno je i da će se naplata vršiti – u evrima. Tu je takođe i Pakistan kojeg interesuje ruski gas: Rusija se obavezala da će da izgradi „Pakistanski tok“, a onda bi na kraju ruski gas trebalo i da se ukapljuje u Karačiju, odakle bi mogao da bude transportovan u sve zemlje na jugoistoko Azije. Uzgred, treba li uopšte reći da i Pakistan ćuti o ratu u Ukrajini?

Balamceda veruje da i Indija mogla da bude zainteresovana za ruski gas, a tržište Kine bi lako moglo da prihvati i još jedan gasovod s nalazišta u Sibiru. To će, slažu se međutim stručnjaci, veoma mnogo da košta. Već i gasovod prema Pakistanu, za šta se obavezala Rusija, trebalo bi da košta oko dve milijarde dolara. I ne samo to: „To će potrajati. Kratkoročnog rešenja za ruski gas jednostavno nema. On će morati da ostane u Rusiji“, kaže Balmaceda.

Izgubljeno vreme i novac

Lako za to što će ostati gas, problem je u tome što neće stizati novac. A još će morati da se troši na izgradnju plinovoda. Pritom je gasovod specifična investicija: „Takvi projekti traže ogromna sredstva, a ako njih nema, ne događa se ništa“, kaže Balmaceda sa Harvarda. Tek kada na gasovodu bude postavljen i poslednji šraf, i plaćen poslednji cent, tek tada može da počne trgovina. Zato se postavlja pitanje: ima li Kremlj toliko novca za takva ulaganja, i istovremeno novac za vođenje rata u Ukrajini?

Stručnjaci za tržište energentima ne upuštaju se u takva nagađanja. Samo konstatuju sledeće: „Rusija više neće biti takva energetska sila kakva je danas. Ne zato što neće imati resurse, već zato što neće imati tržište ili tehnologiju za vađenje nafte i gasa“, uveren je Fereira iz američke firme konsultantske kuće „Rapidan“.

Ima li snage – i interesa za alternativu?

Balmaceda je nedavno objavila i knjigu o plasmanu ruskih fosilnih goriva na evropsko tržište i zato je oprezna: gas i naftu ne kupuju države, kupuju ih tamošnje industrije. One su uložile ogroman novac ne samo u dopremanje ruskog gasa, već i u čitavu tehnologiju.

Može li u dogledno vreme da se nađe alternativa ili će ruski energenti ipak u u nekoj budućnosti ponovo postati prihvatljivi za kupce u Evropi? „Da bi te interesne grupe odolele ruskom gasu, potrebno je da alternativni izvori i oblici energije budu tako utemeljeni u infrastrukturu, da različiti faktori u privredi imaju dugoročan interes za takve investicije“, ukazuje Balmaceda sa Harvarda.

A tu su i države koje ne veruju da imaju tu snagu da se okrenu alternativi: na primer Srbija i Mađarska, koje i dalje računaju na gas iz Rusije. Pre samo nekoliko dana mađarski premijer Viktor Orban objavio je da prihvata sve zahteve Putina i da račun za gas već ovog maja da plati u rubljama. „To jesu relativno male države“, kaže Balmaceda, „ali uznemirava činjenica da se tako nešto događa.“