Vojvoda  Kosta Vojinović vođa  Topličkog ustanka

Izvor i foto Wikipedia

Na danađnji dan navršava se 106. godina od izbijanja Topličkog ustanka.Vođa ovog izuzetnog i junačkog događaja bio je  vojvoda Kosta Vojinović.Vojinović je  rođen je u činovničkoj porodici. Njegov otac Jovan Vojinović je poreklom bio iz okoline Vučitrna. Zbog toga je njegov sin Kosta za vreme četovanja bio poznat po nadimku Kosovac.
Odluka o podizanju ustanka doneta je na sastanku u Obiliću kod Bojnika 9-10. februara 1917. godine, kada je Vojinović dobio titulu vojvode i opredeljen za Kopaonik. Pećanac je, kao šef Centralnog komiteta, bio ovlašćen da proglasi početak ustanka. No, to će učiniti Vojinović, 28. februara 1917. godine u Kuršumliji. Kada su ustanici započeli borbu za oslobođenje Prokuplja, Vojinović i Pećanac su stigli zajedno, a kada je varoš oslobođena, na sastanku Pećanac je još jednom zamerio Vojinoviću što je preuranio sa ustankom. Vojinović se tome, kao i drugim Pećančevim predlozima, oštro suprotstavio. Čak je potegao i revolver, nazivajući Pećančeve postupke kukavičkim, naglašavajući da narodnu volju niko ne može da ospori. Posle ovog sukoba, Pećanac se povukao i svu vlast prepustio Vojinoviću. Vojinović je premestio u Prokuplje svoj štab i počeo da radi na organizaciji vlasti i života u gradu. Za komandanta grada postavio je Marka Pavlovića, formirao je sud i napisao zakone po kojima će se suditi. Za razliku od inertnog Pećanca, Vojinović je pokrenuo niz akcija u Prokuplju. U crkvi Svetog Prokopija priredio je svečanu veliku službu, a da bi podigao moral stanovništva, organizovao zabavu u kafani Jug Bogdan. Kosta Vojinović, iako nije bio školovao za vojnički poziv, bio je snalažljiv u datoj situaciji, na čemu su mu mogli pozavideti mnogi ratni stratezi i vojskovođe.

Kao dobar oficir i vođa ustanka, mnogo je polagao na disciplinu, ali je svoje ratne drugove voleo i poštovao. U sukobe sa okupatorima uvek je išao prvi. Zbog toga, ali i zbog ostalih ljudskih vrlina, ustanici i narod su ga cenili i voleli. Veliku pažnju posvećivao je obaveštajnom radu, što mu je omogućilo da se u mnogim situacijama suprotstavi nadmoćnom neprijatelju.

Kada je trebalo braniti slobodnu teritoriju, Vojinović je držao liniju fronta od Mramora do Doljevca. Na toj je liniji, od 4. do 10. marta bio Pećanac, jer je Vojinović učestvovao u oslobađanju Blaca, a takođe i nastojao da spreči prodor okupatora iz pravca Kruševca. Pećanac je raspustio front i predao Prokuplje neprijatelju bez borbe, zamerajući Vojinoviću što nije napao Niš. Kosta Vojinović je u to vreme na Mramoru kopaoničkom postigao najveću pobedu u ustanku kada je 14. marta prosto satro austrougarsku jedinicu.Okupator je jakim snagama ponovo zaposeo oslobođenu teritoriju i svu pažnju usmerio na likvidiranje Vojinovića i njegovog odreda. No, i u tako teškim trenucima po preostale ustanike i celokupno srpsko stanovništvo na teritoriji ranije zahvaćenoj ustankom, Vojinović je naneo težak udarac Bugarima na brdu Kaljaja kod sela Grgura, aprila 1917. godine. Austrougarska komanda shvatila je da neće biti mira na ovim prostorima dok je Vojinović u životu. Zato su raspisali poternicu za njim, ucenivši njegovu glavu na 40.000 kruna.
 Vojinović je započeo prepisku sa predstavnicima okupacione vlasti o predaji, ne pristajući ni na kakve uslove i ucene. Vojinovićeva porodica je takođe stradala zbog njegovog odmetništva. Otac, maćeha, sestra i brat su bili internirani u logore. Iz austrougarskog logora Ašah premešteni su u logor Nedžer, gde su proveli teške dane.

Sa Pećancem se Vojinović poslednji put sreo u selu Đušnica 16. jula 1917. I na tom sastanku je došlo do rasprave, ali su se ipak dogovorili da rejon leve obale Toplice drži Vojinović. U tako teškoj situaciji, u Viči je organizovan sastanak svih ustanika kojim je predsedavao Vojinović. Kako on nije mogao da uspostavi kontakt sa Vrhovnom komandom, napisao je izveštaj i određena je grupa koja je trebalo da ga dostavi Vrhovnoj komandi. Trojica od izabranih stigli su do Solunskog fronta i predali pisma četničkog vojvode Vojinovića srpskoj Vrhovnoj komandi.Ustanak je svakim danom jenjavao. Mnogi ustanici su se predavali i stupali u službu okupacionih trupa, predvodeći ih u poterama protiv četnika. Na megdanu je ostao samo Kosta Vojinović sa svojim odredom, koji se iz dana u dan brojčano smanjivao. Teški dani za Vojinovića i njegove saborce došli su nakon 15. oktobra 1917. Toga dana odred je doživeo težak poraz od potera okupacionih trupa, nedaleko od izvora Toplice, na mestu Livadice-Ivljak.

U borbi je poginulo 18 boraca, među kojima i Vojinovićeva ljubav Stanka Petrović (devojačko Dimić), a 10 boraca je ranjeno. Vojvoda Kosta Vojinović je ranjen u nogu. Sve potere je vešto izbegavao do 23. decembra. Toga dana pronašla ga je bugarska potera u vodenici na Grgurskom potoku, u društvu četiri saborca.

Ne mogavši da se suprotstavi poteri, Vojinović je ispunio obećanje da se neće živ predati u ruke neprijatelju. Ostavio je zabelešku da ga sahrane na mestu pogibije. Bugari su mu tu želju ispunili, ali tek pošto su njegovo telo izložili u Kuršumliji. Do varoši su njegove posmrtne ostatke dovezli saonicama, pozvali stanovnike Kuršumlije i okoline da se uvere u vojvodinu smrt, a zatim su ga vratili na mestu gde je izvršio samoubistvo i sahranili u jednoj jaruzi kraj vodenice.

Po završetku Prvog svetskog rata rezervni poručnik Vukoje Todorović, Vojinovićev bliži rođak po majci, iskopao je njegove posmrtne ostatke, sahranio ih na groblju pored grgurske crkve i postavio skromno spomen-obeležje. Na tom mestu podignut je1940. godine monumentalni spomenik, delo vajara Riste Stijovića.Svest o jedinstvenom Topličkom ustanku duboko je utkana u srpski narod , koja se pisanom i usmenom rečju prenosi sa kolena na koleno. U kolektivnom pamćenju, Vojinović je ostao kao neustrašivi junak, borac za slobodu i dostojanstvo svoga naroda.

Podelite

0

20

20

20