Zašto mladi odlaze iz Srbije

Izvor Koreni.rs

„Definitivnu odluku sam donela kada sam se na ličnom primeru uverila da je partijska knjižica važnija od moje diplome”, rekla nam je Sanja koja je u Norvešku otišla iz Srbije.

Trend konstantnog rasta broja migranata sa Balkana potvrđuju i podaci Evropske agencije za statistiku (EUROSTAT).

Iz njih se vidi da se broj izdatih radnih dozvola državljanima zemalja sa Zapadnog Balkana u državama članicama Evropske unije u petogodišnjem periodu, pre izbijanja pandemije, utrostručio.

Institut za razvoj i inovacije (IRI) iz Beograda, razvio je metodologiju za kvantifikovanje gubitaka država iz kojih se mladi iseljavaju, a njegova studija pokazuje da Zapadni Balkan zbog migracija godišnje gubi između tri i pet milijardi evra.

Nenad Jovetić, direktor tog Instituta, kaže za Radio Slobodna Evropa (RSE) da se posledice već osećaju na tržištu rada, a u budućnosti će taj problem biti još izraženiji.

„Javiće se problemi održivosti penzionog i zdravstvenog sistema. U srednjem roku će se javiti i problemi u razvoju ovih zemalja. Postavlja se pitanje da li će one bez vrhunski obrazovanih i stručnih kadrova moći da preskoče srednji nivo razvijenosti. Dugoročno, ovi fenomeni imaće i veoma ozbiljne geopolitičke posledice“, naveo je Jovetić.

Pitanje stranačkog zapošljavanja u Srbiji

Sanja Mladenović sa mužem živi u Norveškoj gde je otišla ubrzo nakon što je dipomirala na odseku za arhitekturu i unutrašnji dizajn Filološko-umetničkog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu.

Sada je art direktor u jednoj velikoj norveškoj firmi za grafički dizajn.

„Nisam otišla zbog nekih ekonomskih razloga, jer sam i u Srbiji pristojno živela. Definitivnu odluku sam donela kada sam se na ličnom primeru uverila da je partijska knjižica važnija od moje diplome i kada sam shvatila da posao ne treba tražiti u Nacionalnoj službi za zapošljavanje već na adresama političkih stranaka”, kaže Mladenović. Ona navodi da je to delovalo veoma „poražavajuće ali i veoma otrežnjujuće“.

„Nisam želela da lepim stranačke plakate da bih zauzvrat dobila posao u struci. Govorila sam engleski i tog leta naučila i norveški. Sa nešto ušteđevine i laptopom stigla sam u Norvešku gde sam posle nekoliko meseci dobila posao grafičkog dizajnera u firmi u kojoj i danas radim. U međuvremenu pridružio mi se i verenik, diplomirani ekonomista. Venčali smo se i živimo kao sav normalan svet”, kaže Mladenović.

Sagovornica RSE kaže da se brzo uverila u prednosti uređenog društvenog sistema u kome su jasno definisana pravila, obaveze i prava.

„Dok sam u Srbiji pokušavala da pronađem posao aplicirajući gde god je postojala neka šansa, niko me nije udostojio odgovorom putem mejla ili bar SMS porukom. U Norveškoj je bilo potpuno drugačije. Sve je bilo potpuno transparentno – od raspisivanja konkursa do zapošljavanja”, kaže Mladenović i dodaje da nema „veza i vezica” i drugih intervencija.

„Posle niza testova i intervjua dobila sam toliko željeni posao, iako su svi kandidati bili Norvežani. Jednostavno, niko me nije pitao ništa van posla”, priča sagovornica RSE.

Sociolog Čedomir Čupić, profesor Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu kaže za RSE da iz Srbije odlaze radno najsposobniji ljudi u najboljim godinama, koji su ujedno i najkvalifikovaniji.

„Kada se sa ekonomskom krizom poveže i unutrašnje političko uređenje, u takvoj situaciji ljudi ne žele da godinama čekaju posao, dok stranke zapošljavaju svoje članove. Naravno, oni se ne mire, neće da budu sluge, neće da budu poslušnici i odlaze iz zemlje”, kaže Čupić.

Čupić kaže da i u razvijenim zemljama ima migracija, koje su uglavnom ekonomske ili sociološke prirode, ali da migracije na prostoru Zapadnog Balkana imaju i političku dimenziju.

„Očigledno je da se zemlje, koje imaju stabilan demokratski poredak i u kojima se ljudi na izborima takmiče sa idejama i projektima, mnogo brže razvijaju, a ekonomski razvoj utiče i na smanjenje migracija”, ističe Čupić.

„Ali, ako strategiju razvoja zemlje određuju nesposobni poslušnici skloni korupciji, ljudi koji se dodvoravaju nekompetentnoj vlasti, onda se gubi perspektiva razvoja bez koje nema ostanka i opstanka mladih na tom prostoru. To znači da društvo, ako se osiromaši za najkvalifikovanije i najobrazovanije ljude, onda gubi veliki potencijal budućeg razvoja. Vremenom će u takvoj zemlji ostajati samo oni koji moraju”, kaže Čupić.