Nacionalni brend pirotskog kraja: Ćilim – tražen i cenjen širom sveta, traje bar 300 godina

Autor: Ljiljana Pavlović

U pirotskom kraju skoro da ne postoji kuća bez čuvenog pirotskog ćilima. Uz kačkavalj i peglanu kobasicu, to je brend ovog kraja, ali i nacionalno blago Srbije. Ćilim je tražen i cenjen i širom sveta. Od 2002. ima zaštićeno geografsko poreklo, međutim, sve je manje onih koji neguju tradiciju izrade ovog jedinstvenog proizvoda.

„Počela sam, od 13. godine. I za skoro sedam decenija izatkala stotine ćilima. Uz vešte prste, važno  je da imaš dobru volju, dobro srce, apetit za rabotu i da budeš vesela kad radiš“, kaže za Euronews Srbija Svetlana Manić, tkalja.

Pirotski ćilim, jedinstven je, kažu, zbog svojih 96 šara i 122 ornamenta, ali i dugovečnosti.  

„Za pirotski ćilim se kaže da traje bar 300 godina, jedna strana 150, kad se okrene još 150, što nije preterivanje, jer naš najstariji ćilim ima preko 200 godina“, kaže za Euronews Srbija Aleksandar Repedžić, etnolog Muzeja Ponišavlja u Pirotu.

Slavica Ćirić, iz zanatske zadruge za izradu pirotskog ćilima „Damsko srce“ kaže da se izrađuje isključivo od vune pirotske ovce pramenke.

„Ima dva lica, veliki broj šara u metru kvadratnom“, dodaje.

Tkalja Jasmina Kirov na pitanje da li je posao težak, odgovara:

„Jeste jer svaka šara mora da se zna napamet da bi se postigla brzina“.

Za izradu ćilima ove veličine potrebno je bar tri meseca tkanja, a da bi se tkanje savladalo i više godina. Nekada je svaka kuća u Pirotu imala tkalju. Početkom 20.veka bilo ih je više hiljada. Danas tradiciju vekovne izrade pirotskog ćilima neguje tek desetak žena. Ni u školama nema interesovanja za ovaj zanat.

„To je postojalo nekih godinu dana, mali je broj polaznika bio, jedna generacija i, nažalost, sa time se prestalo“, rekao je Repedžić.

Tkanja Svetlana Manić dodaje: „Zato što se malo plaća, a dosta se radi“.

„Potrebno je bar godinu dana da se neko bavi tkanjem i to osam sati dnevno, za to vreme žene koja uči mora da ima nadoknadu, da bi mnogla da izdvoji vreme. Ima mnogo nezaposlenih devojaka, koje ne mogu da nađu posao u struci, i koje bi se rado odazvale da uče zanat“, dodaje Ćirić.

I u lokalnoj samoupravi svesni su, kažu, da promocija ćilima i povremena podrška tkaljama nisu dovoljni da se ovaj zanat sačuva od zaborava.

„Planiramo da sa Tehničkom školom, gde je nekada postojao smer tkalja, obnovimo obuku, možda šest meseci, gde će građanke moći da uče ovaj zanat kroz prekvalifikaciju i dokvalifikaciju i na taj način, ono što je najbitnije, imaju ekonomsku nezavisnost“, kaže  Milica Golubović, pomoćnica gradonačelnika Pirota.

Uz koloniju i radionice koje se svake godine organizuju na Staroj planini, u planu je i Festival ćilima, ali i da grad dobije Muzej ćilimarstva. Sve to, neće mnogo značiti ako nema ko da nastavi tradiciju izrade ovog proizvoda, po kojem je pirotski kraj poznat i daleko van naših granica.